Хајде да се мрзимо,
Кад ништа не радимо.
Хајде да мрзимо друге,јер и они нас мрзе.
Замрзеће нас ако их не будемо мрзели.
Једино што волим,је то,
Што волим да мрзим.
Сав сам срећан кад сам пун мрзовоље,
Лепше ће бити ако не буде боље.
Мрзим себе као што мрзим и остале.
Једном сам рођеног брата толико мрзео
Да сам себе мрзео још више,
Јер нисам могао више да га мрзим.
А мрзео сам га зато
Јер је њега мрзело да мрзи,
И ја онда кад сам ухватио да га мрзим,
Мрзело ме и да престанем,
А и он мрзи кад га неко не мрзи.
Родитељи су престали да ме мрзе,
Колико сам брата мрзео,
И онда сам и њих замрзео,
Оа нек' виде како је,
Кад Србин мрзи.
Толико сам их мрзео,
Да сам чак и заборавио
Шта значи реч мрзети,
И то ме још више наљути,
Али рекох себи,
Нећеш сад да престанеш,
Па макар те нико не мрзео.
И мрзимо се тако из дана у дан,
Мрзим ја њих,мрзе они мене,
И како ујутру устанем почнем да их мрзим.
Једном нисам ни спавао,
Да ме не прође мрзовоља.
Ујутру ме мрзело да устанем,
И мрзео сам тако једно пола сата,
Али кад сам чуо да се мрзе без мене,
Одмах сам се прикључио.
Комшије мрзим највише и најбоље.
Толико сам мрзео једног комшију,
Јер је умро без мучења,
А крава кад умре без мучења
Као да није ни живела.
И ограду мрзим.
Она ће нас да дели да се не мрзимо јуначки,
Прса у прса.
Мрзи ме да одем код њих да их мрзим,
Али и њих мрзи,
Те се и због тога мрзимо.
Најлепше је кад се комшије мрзе.
И мене знају исто јако да мрзе.
Једни ме мрзе што друге мрзим више од њих,
Други ме мрзе јер сам их некад волео,
А остали виде од ових па ме и они мрзе.
Све се то тако окреће.
Када ме питају,преко телефона:''Шта радиш?'',
Кажем:''Ево мало мрзим,и тако...''
Мрзи ме и да умрем једног дана,
Али на оном свету вероватно има више људи,
За мрзети,
Па ћу то некако прегрмети.
Ја једноставно све мрзим.
Мрзим да мрсим,мрзим да постим,
А још више мрзим када дођу гости,
Мада мрзим и када оду,
Што су и долазили када ће да иду.
Ово је суров свет.
Мора да се мрзи.
Ако ти нећеш да мрзиш друге
Неће ни они тебе.
Понекад ме мрзи да изађем на улицу,
Јер тога дана нисам мрзео,
Па се бојим да се не примети.
Али,
Ако дође то такве ситуације,
Ја уђем у орман,
Избројим до,једно,милион,
То ме толико изнервира,
И онда на улицу идем равноправан.
Тада,веровали или не,
Ја могу рекордно да мрзим.
Ни сам не знам шта ме може зауставити.
Мржња је наше пророчанство,
И наша историја,
Наша древна прошлост,
И дрвена будућност.
Ми мрзимо зато што волимо.
Памтимо само да би могли да мрзимо.
Ко не ради против других,
Тај ради против себе.
И оженићу се да бих мрзео.
Мрзећу себе,
Али мрзећу и њу!
Мржња,то је нешто дивно.
Боља је и од глупости,и од кретенизма,
Да није мржње ја не знам шта бих.
Када се мрзимо знамо и да опсујемо,
И то није обично псовање,
Нити смо ми обично псовачи.
Ми када псујемо,
Сви глаголи и сва породица
Улазе у оптицај.
Највише сам се замрзео
Кад нисам могао да се сетим
Имена мајке једног мог познаника.
Нисам му остао дужан и без тога,
Али то ми је пореметило концепцију.
Морао сам да пређем на ширу фамилију,
А ни са мајком нисам завршио.
И још мрзим кад неко не зна да мрзи.
Е што то мрзим.
