UMRLICA

Dragom meni,

što sam zaspao u Srbiji

budeći se u lepoj ideji.

Dragom meni,

što sam bio dobar,

a naivan.

Dragom meni,

koji sam mislio

da cinizma nema kod prijatelja,

koga će i mrtvog hteti da ubiju,

pa da budem dvaput mrtav,

koga su sahranjivali

u svim većim gradovima,

da svi vide da sam umro.

Dragom meni,

što me nema,

i za kim plaču,

jer nema im moje muke

da ubace u kafu.

Dragom meni,

što sam umro,

prirodnom smrću,

u dvadesetoj godini,

nesrećan slučaj.

Dešava se.

Jedan u milion,

što sam od tolikih miliona

uvek ja bio taj jedan,

koga su grobari spuštali pevajući,

a konopac grebao kovčeg,

kao violina.

Ljudi se uhvatili u kolo,

kao da su na sahrani,

bože sačuvaj,

a ne na porođaju.

Svet se olakšao

za jednoga mene,

pa neka se raduje.

Ne dešava se svakom.

Jednom u milion.

Dragom meni,

krivovercu,

milokrvcu,

novog sveta bogorugu.

Dragom meni,

za oproštaj,

što se nisam voleo,

dozvolivši da me pljuju,

obezbože i raspare,

bio sam dobar,

a naivan.

Poslednji pozdrav,

dragom meni.

Tvoj ja.