Узми мало моју душу

Узми мало моју душу,

па је носи,

па је стрељај,

дижи,

спуштај,

понижавај,

само да је више немам.

Узми мало моју душу,

макар део,

макар мрву,

танку као неба власи,

нека буде само твоја,

ил' је подај,

ма ко да си.

Узми мало моју душу,

сам ћу ти је одмах дати,

буди човек,

барем део,

даље нећу издржати.

Узми мало моју душу,

мало ми олакшај ствари,

не да би ти осетио

камен ноћи кад се врати,

и све што ти нећу рећи,

јер човек си,

 не треба ти.

Узми мало моју душу,

па јој глуми,

чисти, лечи,

проветравај,

носи,

стрељај,

ко год да си схвати речи:

Само да је више немам.

UMRLICA

Dragom meni,

što sam zaspao u Srbiji

budeći se u lepoj ideji.

Dragom meni,

što sam bio dobar,

a naivan.

Dragom meni,

koji sam mislio

da cinizma nema kod prijatelja,

koga će i mrtvog hteti da ubiju,

pa da budem dvaput mrtav,

koga su sahranjivali

u svim većim gradovima,

da svi vide da sam umro.

Dragom meni,

što me nema,

i za kim plaču,

jer nema im moje muke

da ubace u kafu.

Dragom meni,

što sam umro,

prirodnom smrću,

u dvadesetoj godini,

nesrećan slučaj.

Dešava se.

Jedan u milion,

što sam od tolikih miliona

uvek ja bio taj jedan,

koga su grobari spuštali pevajući,

a konopac grebao kovčeg,

kao violina.

Ljudi se uhvatili u kolo,

kao da su na sahrani,

bože sačuvaj,

a ne na porođaju.

Svet se olakšao

za jednoga mene,

pa neka se raduje.

Ne dešava se svakom.

Jednom u milion.

Dragom meni,

krivovercu,

milokrvcu,

novog sveta bogorugu.

Dragom meni,

za oproštaj,

što se nisam voleo,

dozvolivši da me pljuju,

obezbože i raspare,

bio sam dobar,

a naivan.

Poslednji pozdrav,

dragom meni.

Tvoj ja.